Мрки медвед и дивокоза

Мрки медвед и дивокоза

МРКИ МЕДВЕД.

У мноштву животињских врста које настањују Тару издваја се мрки медвед. Мрки медвед који живи на Тари припада по систематици типу евросибирског медведа. На основу евиденције одстрељене дивљачи утврђено је да се висина тарског медведа креће од 100 до 120 цм, дужина од 200 до 250 цм а тежина од 180 до 300 кг. Снажна и мишићава глава на кратком идебелом врату; кратке и округле уши које уб+век стоје усправно, мале и тамне очи; широкнос са веома добро развијеним чулом мириса; све су то одлике које карактеришу тарског медведа. Табани су широки и голи а задње шапе достижу дужино и до 30 цм. Први знаци да су медведи присутни у шуми су изгребана стабла , обично јеле и смрче, за која народ каже да се ту „мере“ медведи. Наиме, на одређеним местима у шуми јасно су видљиви трагови гребања шапама и подеротина зубима, и на тај начин медведи означују своје присуство у шуми. Пред зиму, да би обезбедили већу количину сала кој их штити од хладноће, медведи се интезивно хране бљном и животињском храном богатом угљаним хидратима, протеинима и масним материјама. Са првим мразевима почињу да траже место за презимљавање, које је обично неприступачно и заклоњено. То је најчешће нека пећина. У њу медвед увлачи папрат, ситно грање и маховину и прави себи удобно лежиште. Међутим, околико медвед не пронађе погодно склониште, он ће лутати шумом и заклон тржити испод дрвета, у шупљем деблу, испод повијених грана или ће једноставно лећи и пустити да га завеје снег.

Тара представља јединствено станиште мрког медведа у Западној Србији. Према неким подацима, на Тари тренутно има око 30 јединки ових дивних горостаса.

 

ДИВОКОЗА

насељава само одређене делове Таре, и у НП Тара се налази под посебним режимом заштите. Ова иначе врло ретка врста животиње, задржава се на тешко приступачним литицама кањона Дрине, Бруснице, Раче и Дервенте, који су издвојени у природне резервате. На овим местима за дивокозе је осигурано уточиште, мир, храна и остали потребни услови, тако да су ови предели Таре расадник дивљаче за остале делове. Дивокоза може нарасти у висину и до 80 цм, у дужину до 130 цм а јачи мужјаци могу тежити и до 40 кг. Боја длаке је тамно сива зими, док лети прелази у жућкасто-црвенксту , са црном пругом која се протеже од потиљка до репа , дуж кичме.

Дивокоза се храни врло скромно, планинским травама, и младим лишћем, зими сувим влатима траве, купинама и малинама, које након тога прежива. Врло радо узима со која јој се мора редовно давати. Има одлично развијено чуло мириса, добро види али реагује тек на покрет. Женке и мужјаци достижу полну зрелост у трећој години живота, али мужјаци морају достићи и пуну физичку зрелост како би се могли борити за женку. Природни непријатељ дивокоза је вук а за младунце опасност може представљати и орао.