Црква Светог пророка Илије

Црква Светог пророка Илије

Црква Светог пророка Илије у БајинојБашти.

Радови на цркви су почели маја месеца 1892. године и потрајали до јула месеца 1893. године. Прва литургија одслужена 1.јануара 1894. године ( по старом календару) а црква је освећена 19. јула те године уочи црквене славе Светог Илије. Иконе су рађене код Марковића и Павловића у Београду.

Поред свештеника Луке Поповића и тадашњи народни посланик Радисав Митровић свесрдо се заузимао око подизања цркве. Црква је саграђена од добровољних прилога, а највећи приложник је манастир Рача.

Цркву су походили наши краљеви: Краљ Милан и Александар Обреновић 1899. годин те Краљ Петар Први Крађорђевић са ондашњим престолонаследником Ђорђем и принцом Александром (доцније краљем) године 1905.

Владика Николај Велимировић освешетао је звонару 1938. године.

У црквеној порти се налази и гроб Шкотланђанке Евелине Хаверфилд која је умрла 21. марта 1920. године помажући нашим суграђанима. Уз њене пријатеље и сараднике више хиљада људи тискало се у порти цркве Светог Пророка Илије приликом спуштања у гроб њеног, српском заставом прекривеног, ковчега. Она и сад ту почива а на скромном споменику стоји и ово:
– Она је жртвовала свој живот за српски народ за све време рата и до своје смрти.

Током више од сто година постојања цркве захваљујући многобројним приложницима црква је више пута реновирана. Године 1993. црква је иконописана, а 1995. године постављен је иконостас од ораховог дрвета у дуборезу. Захваљујући приложнику Радомиру Јанковићу из БајинеБаште године 1999. обновљена је и дограђена капија са продавницом свећа.

 Евелина Хаверфилд пореклом је Шкотланђанка, кћерка лорда Абингера, по занимању је била виши санитетски радник. Када је Аустроугарска моћна царевина 1914. године напала ратовима већ исцрпљену Србију, она се, заједно са др Елзом Инглис, нашла на челу Мисије шкотских жена које су дошле у помоћ нашој земљи.

Била је у свакодневном је контакту са рањеним војницима и болесницима. Брзо савлађује основу српског језика и потпуно се саживљава са новом средином и њеним народом. Остало је запамћено да је у време несташице хране знала да се преобуче у одело сељанке, оде на пијац, прода нешто од свог личног златног накита и за добијене паре купи рањеницима најнеопходније намирнице. И све тако док је имала шта да прода.

Њена последња станица у опустошеној и ратом разореној, али победничкој Србији, била је БајинаБашта. Први њен велики посао по доласку  био је везан за оснивање Дома за ратну сирочад у коме се сместило више од стотину деце. – Били смо гладни, боси, поцепани, шугави и бедни – записао је штићеник Дома Благоје Јанковић пред смрт у свом писменом осврту на то време – Евелина нас је спасила свега тога. Научили смо да перемо зубе, да једемо из своје порције, први пут смо пробали лимун, смокву, урму, поморанџу, добијали смо разне конзерве од чијег су плеха мајстори вешто правили тепсије и лончиће за кафу.

Журећи по киши, снегу, врућинама кроз сеоска беспућа која су је изгледом подсећала, према њеном казивању, на родни крај, и сама се тешко разболела од упале оба плућна крила. Држава ју је одликовала Орденом Светог Саве и Орденом белог орла са мачевима. Краљ Александар Карађорђевић послао је за њено гробно уздарје сребрни венац. У знак сећања на ову хероину бајинобаштански Дом здравља носи њено име. На њему су постављене и две спомен-плоче које подсећају на Евелину.